Samorealizacija

Samorealizacija predstavlja psihološki koncept koji opisuje proces ili tendenciju ostvarenja i realizacije sopstvenih potencijala, talenata i sposobnosti radi postizanja autentičnosti i potpunijeg razvoja ličnosti. U psihologiji se često posmatra kao vrh kontinuuma ličnog rasta, usmeren na ostvarivanje smisla i mogućnosti koje pojedinac posjeduje.

Poreklo pojma seže u rad Kurt Goldštajna, a termin i širu popularizaciju dao je Abraham Maslov početkom 1940-ih, naročito u okviru njegove hijerarhije potreba. U Maslovljevom modelu samorealizacija predstavlja vrh hijerarhije potreba, stanje u kojem osoba ostavlja potragu za sopstvenim potencijalima putem rasta, samoprihvatanja i autentičnog angažmana sa svetom. Carl Rogers je dodatno naglasio važnost usklađivanja realnog ja i idealnog ja kroz prihvatanje i slobodu izražavanja.

Karakteristike samorealizacije uključuju kreativnost, autonomiju, dosledan sled internih vrednosti, želju za učenjem i ličnim rastom, iskrenost prema sebi i drugima, te sposobnost postizanja vrhunskih doživljaja. Praktično se manifestuje kroz ciljeve koji su intrinsicni, ili kroz posvećenost smislenom radu, odnosima i etičkom ponašanju.

Kritike ukazuju da je pojam često zasnovan na individualističkim kulturološkim okvirima i da ga je teško precizno meriti ili oslikati. Uprkos tome, samorealizacija ostaje značajna komponenta savremene psihologije kroz veze s pozitivnom psihologijom, pojmovima poput optimalnog funkcionisanja, smisla života i toka (flow).